Psiholog iz krompirišta

Ovde će biti prezentovani tekstovi iz psihologije od strane ljubitelja kome te nije životni poziv, već hobi.

16.03.2013.

Inferiornost, samopouzdanje i superiornost

Danijela Živančević, 13.02.2010.

Pažljivom analizom ljudi moguće je uočiti da svako zauzima neke vrednosne pozicije u odnosu na sebe i druge. Ove vrednosne pozicije se određuju na osnovu uverenja koja imamo o sebi i drugima, a koja smo izgradili tokom životnog iskustva. Dakle, osoba može sebe i druge doživeti kao vredna ljudska bića, zatim može sebe doživeti manje vredno u odnosu na druge, i na kraju može sebe doživeti više vredno od drugih.

Naravno, ova prva pozicija Ja vredim, Ti vrediš je zdrava, funkcionalna i predstavlja osnovu za zdravo samopouzdanje i ljubav prema sebi i drugima.

Šta je problematično sa ostalim vrednosnim pozicijama?

1. Pozicija Ja ne vredim, Ti vrediš je inferiorna pozicija koja prema Adleru može varirati od nižeg do pojačanog osećanja manje vrednosti. Kompleks inferiornosti predstavlja pojačano osećanje manje vrednosti i predstavlja prepreku za razvoj individue. Osoba zbog snažnog osećanja manje vrednosti često ima za cilj ličnu superiornost, odnosno ima težnju da bude vrednija od drugih. Ovako visoko postavljeni ciljevi doživljavaju se kao vrsta prisile, što neminovno izaziva neku formu agresije prema drugima. Jedna takva agresivna forma se ispoljava u tendenciji obezvređivanja i potcenjivanja drugih. Ljudi se mogu potcenjivati na različite načine, a jedan od čestih načina je poređenje neke osobe sa idealom, jer ona tako nikada neće biti dovoljno dobra. Takođe, drugi se mogu potcenjivati kroz preteranu brigu za nekoga, jer ovakav stav podrazumeva da druga osoba nije sposobna da se brine o sebi i da ne može bez pomoći superiorne figure. Funkcija potcenjivanja drugih je očuvanje lažnog samopoštovanja.

2. Pozicija Ja vredim, Ti ne vrediš je pozicija neurotičnog ponosa koja prema Karen Hornaj predstavlja idealizovanu, pozitivnu ali nerealnu sliku o sebi, gde osoba nije ponosna na svoje postojeće, realne vrednosti, već na vrednosti koje je izmislila i koje postoje samo u njenoj mentalnoj predstavi. Takođe, je moguće da osoba bude svesna nekih svojih realnih vrednosti, ali im pripisuje veću vrednost od postojeće. Dakle, ova pozicija iako je „pozitivna“ nije realna, zbog čega koči osobu u njenom ličnom razvoju, kao i u uspostavljanju i održavanju skladnih međuljudskih odnosa.

I na kraju imamo poziciju Ja vredim, Ti vrediš, poziciju samopoštovanja i poštovanja drugih. Osoba koja deluje u ovoj poziciji svesna je svojih realnih vrlina i mana i prihvata sebe bez samoosuđivanja. Ona je svasna svoje vrednosti kao jedinstvenog ljudskog bića, a pojam greške vezuje za svoje ponašanje koje zna da kritikuje, ali ne omalovažava sebe. Na nivou emocija sposobna je da oseća samoljubav, samopoštovanje, ali i samoljutnju i krivicu. Samopouzdana osoba veruje u svoje sposobnosti da može samostalno da se brine o sebi i svojim osnovnim potrebama. Takođe, ona veruje da je sposobna da sebi obezbedi osnovnu sigurnost, ljubav i bliskost, poštovanje, ali i da ostvari svoje potencijale. Dakle, osobe sa osećanjem lične vrednosti veruju da mogu samostalno da se brinu za sebe, da im nije neophodana moćna, superiorna figura spolja. Zato što su ispunjene nemaju potrebu da budu okrenute samo prema sebi, već su osetljive i za druge ljude u njihovoj sredini. Takođe, njihova nezavisna pozicija im omogućava da ulaze u funkcionalnu povezanost sa drugima i imaju veoma ispunjene i dugotrajne međuljudske odnose.

http://www.psihoedukacija.rs/clanci_detalji.php?id=8

21.02.2013.

Agresivnost i asertivnost u komunikaciji – nedostaci i ograničenja teorije asertivnosti Tаtjаnа Milivojević Kаtаrinа Drаgović

CM : Communication Management Quarterly : Časopis za upravljanje komuniciranjem 23 (2012) 95–116 c 2012 CDC

 

Uvod

Komuniciranje je sudbina čoveka kao društvenog i jezičkog bića. Neuronauka

je otkrila da naš mozak druželjubivim čini već sama njegova oblikovanost, da je on kad god se upustimo u interakciju s drugom osobom, neumitno uvučenu blisko povezivanje „mozak na mozak“. Taj neuronski most omogućujenam da utičemo na mozak – a time i na organizam – svakoga s kim smo uinterakciji, kao što i ta osoba može da utiče na naš mozak i telo. (Goleman,2008 : 12). Drugim rečima, ne samo uspeh, nego i kvalitet našeg života, naše psihofizičko zdravlje i zdravlje onih koji nas okružuju, a što ne bismo upotrebili i reč – sreća – zavise uveliko od kvaliteta komunikacije. Mozak je društven, komunikativan, umrežen sa drugim mozgovima. Ali i interna, imaginarna komunikacija, neprekidni unutrašnji razgovori sa samim sobom utiču na naš organizam, raspoloženje, osećanja i ponašanja.Zato možemo da parafraziramo, odnosno osavremenimo Heraklitovu mudru izreku „karakter je čovekova sudbina” tvrdnjom da je način na koji komuniciramo naša sudbina. Dublje od psihosocijalnog nivoa, komuniciranje direktno utiče na biološke procese. U tom svetlu, kvalitet, uspeh, sloboda komunikacije,odnosno blokada, neuspeh, prinuda, ograničenje iste, dobijaju još veću težinu i značaj.

Pošto ne možemo da ne komuniciramo (jer i pustinjak vodi imaginarnu

komunikaciju, ili je, i mimo svoje volje i svesti, upleten u mrežu unutrašnje komunikacije), pošto komunikacija izvire iz samog neuroanatomskog, biološkog ustrojstva našeg organizma, iz konstitutivnih psiholoških i društvenih potreba ljudskog roda, kao i iz samog individualiteta, ona nadilazi sferu veština. Problem nastaje kad se jedan deo istine – da je komunikacija veština koja se uči, da zato postoje tehnike uspešne komunikacije – uzme za celinu.

Interpersonalni
stil, kao način komuniciranja sa okruženjem, nije nužno determinisan ličnošću, ali svakako izvire iz nje, njenog temperamenta, karaktera, nesvesnih slojeva, ne samo u psihoanalitičkom smislu potisnutih sadržaja i poriva, već i u smislu implicitnih, nesvesnih kognitivnih dinamičkih obrazaca. Zato je preterana tvrdnja da se interpersonalni stil može promeniti ovladavanjem komunikacionih veština i tehnika. To bi bilo isto kao kad bismo tvrdili da efikasnim i moćnim tehnikama možemo da ovladamo svojom i tuđom ličnošću, što pretpostavlja ekstremno i naivno racionalističko i tehnologizovano viđenje ljudske prirode.

Prethodna razmatranja treba da postave širu scenu za predmet i cilj ovog

teksta. Predmet je poređenje agresivnosti i asertivnosti u komunikaciji, a cilj je da ukažemo na ono što smatramo krupnim nedostacima teorije asertivnosti, kao što su: ovlašno, deklarativno, nedovoljno tematizovano i artikulisano pozivanjena etičke vrednosti;

– preterano naglašavanje bihejvioralnih (manifestnih) komponenti asertivnosti

i komunikacije uopšte, na račun motivacionih i intencionalnih dimenzija;

– idealizacija asertivne filozofije i tehnika i njihovo apstrahovanje iz realne

mreže društvenih odnosa, obeleženih asimetrijom moći.

Literatura o asertivnosti ostavlja utisak da su njeni principi i smernice delotvorni

i korisni tzv. „neasertivnim“ pojedincima, onima koji pate od prevelikenesigurnosti u odnosima sa drugima, ali da ne rešava problem agresivnosti. Koreni, motivi i ciljevi agresivnosti su previše duboki (delom su i nesvesni) i kompleksni da bi mogli da budu prevaziđeni bihejvioralnim „paketom terapijskih intervencija“ (Tovilović, 2005: 37).

„Zauzimanje za sebe“ kao pozitivan
terapijski cilj asertivnog treninga je preširoko određen, prepušten individualnoj samopercepciji i subjektivnoj proceni legitimnosti sopstvenih i tuđih potreba, zahteva, prava i interesa da bi pretendovao na status etičke komunikacije.

 

Etika i komunikacija

S obzirom na to da je čovek društveno biće, i to već na neurobiološkom

nivou („druželjubivi mozak”, Goleman, 2007: 12), komunikacija, kao ispoljavanjete društvene suštine, predstavlja jednu od glavnih determinanti dobrobiti pojedinaca i društva, u svim životnim sferama, i na svim nivoima. Komunikacija je, kao i svako drugo ponašanje ili radnja, podložna vrednosnom, posebno etičkom procenjivanju.

U savremenom tehnokratsko-racionalističkom društvu,
međutim, potisnut je govor, a posledično i svest o krajnjim vrednostima i svrhama (Dramond & Bein, 2001). Koriste se drugačiji argumenti, za koje se veruje da su bliži savremenom mentalitetu, u prilog potrebi unapređenja komunikacije, kao što su efikasnost, uspešnost, produktivnost, predupređivanje konflikata i sl.

To jesu važne vrednosti, ali one ostaju u domenu instrumentalnog, to jestu službi najviših, samobitnih vrednosti kojima, svesno ili nesvesno, stremimo kao ljudska bića.

Moral je podložan dvostrukoj obaveznosti: unutrašnjoj i spoljašnjoj. Unutrašnja

proističe iz savesti, a spoljašnja iz društvene uslovljenosti i verifikacijemoralnih normi. Drugim rečima, postoji moralna osećajnost (saosećanje, emocionalno prepoznavanje tuđih stanja i potreba i sl.), ali ona nije ni dovoljan ni pouzdan arbitar etičnosti naših postupaka, odnosno komunikacije.

Uz „logiku
srca“ neophodno je i racionalno utemeljenje, obrazloženje i kritičko preispitivanje moralnih normi, standarda i radnji. O kakvoj vrsti racionalnosti se ovde radi? O racionalnosti koja se ne zasniva na nekakvim apstraktnim principima uma, uprkos Kantovoj briljantnoj etičkoj dedukciji, već o onoj koja izvire iz intersubjektivne prirode ljudske egzistencije. Stoga, iako moralne norme ne postoje kao činjenice, one nisu ni samo subjektivna stanja, već imaju objektivno značenje koje se stalno iskušava, brusi i proverava u intersubjektivnom prostoru.

Važno je da postavimo naša dalja razmatranja na temu agresivne i asertivne

komunikacije u širi etički okvir i perspektivu koji im daju značenje i smisao. Za temeljno etičko načelo koje treba da rukovodi svim postupcima prema ljudima, dakle i komunikacijom, uzimamo drugi Kantov kategorički imperativ: „Postupaj samo tako, da čovečnost, kako u tvojoj osobi tako i u osobi svakog drugog, uvek vidiš kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo.“ Reč „samo“ odražava realističko i zdravorazumsko načelo po kojem su mnoge društvene interakcije bezlične i čisto funkcionalne, ali moralni imperativ zahteva da se nikada ne smetne s uma da se nijedno ljudsko biće ne može i ne sme redukovati ni na jednu ulogu i funkciju ili splet uloga i funkcija. Ova formula jasno odbacuje instrumentalizovanje čoveka u bilo koje svrhe, i naglašava ljudskost kao glavnu dimenziju međuljudskog odnosa. Drugi ne sme biti opredmećen, jer čovek ontološki nije i ne može biti predmet. Predmet, na latinskom, ob-jectum znači „ono što je bačeno pred mene“, ono što mogu da obuhvatim pogledom sa svih strana, da definišem i klasifikujem i čime mogu da rukujem (što je izvorno značenje termina „manipulacija“: lat. manipulare, rukovanje nečim) Objekat je odvojen od mene, kao subjekta, ne učestvuje u interakciji, ravnodušan je prema meni. Predmet mi se ne obraća niti ja postojim za njega. Ostaje ono što jeste, prema predstavi koju imam o njemu, ne menjajući svoju prirodu kada se udaljim od njega, kada prestanem da ga posmatram, kada ga zaboravim ili ga izgubim. Nije slučajno što u većini jezika postoji poseban gramatički rod za predmet: to je „ono“. Predmet mogu da koristim, trošim, posedujem, razmenim, prodam, uništim. Shvatanje drugog kao „onog“, postavlja me, smesta, u dispoziciju da ga koristim. U komunikaciji bilo koje vrste obraćamo se jednom „ti“, koje svako opredmećenje u „ono“ degradira na nivo sredstva za neki naš cilj, a sasvim je svejedno da li je taj cilj samointeresan ili uzvišen.

Kantova maksima
utemeljuje i asertivnost, jer nalaže da se ni čovečnost u sopstvenoj ličnosti ne tretira kao sredstvo: kao što „ti“ ne sme da se tretira kao „ono“, tako etika zabranjuje da se sopstveno „ja“ instrumentalizuje i opredmećuje.

Drugi Kantov kategorički imperativ poziva na opšti duhovno-moralni stav

i stanje svesti kao uslov koji usmerava i oblikuje komunikaciju kao eminentno intersubjektivnu radnju, u kojoj se sagovornik tretira kao drugo ja. U slučaju interpersonalne komunikacije, koja nas ovde interesuje, deontološka etika predstavlja neprelazni okvir unutar kojeg mogu postojati utilitaristički aspekti i elementi, ali oni ne pretežu, odnosno potčinjavaju se kategoričkim imperativima.

U toj perspektivi ćemo razmatrati i pojam asertivnosti, koji se često, u percepciji

prisutnoj u mnogim edukativnim psihološkim priručnicima i asertivnim treninzima, vezuje za instrumentalne pojmove efikasnosti, uspešnosti komunikacije i zadovoljstva njenih aktera. Pominjanje poštovanje prava, integriteta i ličnosti drugih, ostaje nedorečeno, u senci kognitivno-bihejvioralnih merljivosti, skala i komparacija  i izbegavanja filozofsko-aksioloških utemeljenja i određenja.

 

Definicija agresije i agresivnosti

Etimološki, reč „agresivan“ dolazi od latinskog glagola adgredi, „koračati

napred, ići ka, napasti“ (gradus znači „korak“, ad „ka, prema“); odakle se izvodii značenje „sklon napadanju“. Pojam agresija ili agresivnost, sam po sebi, nema negativnu konotaciju. Kao, na primer, stres ili strah, agresija ima neutralno značenje biološki funkcionalnog poriva i ponašanja.

Agresija je društvena interakcija, jer pretpostavlja dijadni odnos, tj. onog za

koga se pretpostavlja da je odgovoran za agresivni čin i žrtvu. Agresija se objašnjava i nalazi svoje neposredno poreklo u odnosu na ono što drugi govori ili čini. Ali ne postoji agresija bez konteksta u kojem se manifestuje. Ponašanje nije stvar izolovanih pojedinaca, već pojedinaca koji se nalaze unutar socijalne strukture koju oblikuju vrednosti, očekivanja, uloge i položaji (statusi) koji definišu odnose između individua. Kontekst obezbeđuje okvir za analizu ponašanja. Imamo, dakle, tri činioca: aktera, žrtvu i situaciju (Antier, 2002). Poteškoće u definisanju agresije potiču iz činjenice da procena ponašanja zavisi od usvojene perspektive – perspektive aktera, žrtve ili one koja se odnosi na kontekst: na primer, ponašanje koje bi se smatralo agresivnim na ulici, neće biti agresivno na ragbi terenu; zatim od normi i pravila koji određuju stepen škodljivosti koji jeste ili nije dozvoljen u određenom društvu. Stepen tolerancije na agresiju se razlikuje u zavisnosti od kulture i od individualnog senzibiliteta.

 

Vrste agresije

Prednost naredne klasifikacije vrsta agresije u tome je što uvodi motivacionu,

intencionalnu dimenziju. To je relevantno za naše nastojanje da pokažemo
ograničenje shvatanja dobre komunikacije kao skupa veština.

1. Neprijateljska agresija: ponašanje čiji je cilj da nanese patnju ili ošteti

drugoga.

2. Instrumentalna agresija: ponašanje gde se napad ili agresija na drugog

vrše radi cilja koji nije agresivan (agresija je „samo“ sredstvo da se postigne neki drugi cilj, kao što je samoodbrana, korist, prisvajanje tuđih dobara, prinuda).

3. Ekspresivna agresija: motivisana je željom da se pojedinac izrazi putem

nasilja. Radilo bi se o ponašanju koje nije reaktivno i čiji je cilj agresija sama po sebi za razliku od druge dve vrste (Moser, 1987).

Kod životinja je agresija biološki adaptivna i instrumentalna, u oba sledeća

slučaja:

1. defanzivna (samoodržanje, očuvanje vrste, teritorijalnost);

2. predatorska (genetski određena).

Predatori drugom biću oduzimaju život da bi sebi obezbedili hranu. Nisu

svesni patnje žrtve niti imaju želju da je muče. Mačka nema želju da muči miša, ona se sa njim jednostavno igra, kao što bi se igrala sa bilo čim što se brzo kreće, pre nego što ga pojede (Antier, 2002; From, 1984; Stor, 1989).
28.11.2012.

Tehnika i Taktika Argumentovanja by Ivan Kumric

Najveći uticaj na partnere u bilo kakvom pregovaranju ima argumentacija (od latinskog argumentatio – sud, mišljenje, mnjenje, gledište, uverenje). Argumentacija je način ubeđivanja nekoga posredstvom značajnih logičnih dokaza. Za nju je potrebno mnogo znanja, usmerenost pažnje, prisustvo duha, upornosti i odlučnosti, kao i korektnosti u iskazu. Pri tome, rezultat argumentacije umnogome zavisi i od sagovornika. Da bi argumentacija bila uspešna, potrebno je staviti se u ulogu sagovornika (decentracija), te shvatiti čemu on stremi, kako ga pridobiti na svoju stranu i sl.

Prilikom argumentovanja, po pravilu, javljaju se dve osnovne konstrukcije:

  • dokazujuća argumentacija pomoću koje se želi nešto dokazati u razgovoru i
  • kontraargumentacija pomoću koje se opovrgavaju teze i tvrdnje sagovornika. Za opšte konstrukcije argumentacije primenjuje se pažljivo izučavanje svih faktora i podataka.

Da bi argumentovanje bilo što bolje, mogu se koristiti neke od metoda argumentovanja:

  1. fundamentalna metoda
  2. metoda protivrečenja
  3. metoda izvlačenja zaključaka
  4. metoda poređenja
  5. metoda da ... ne
  6. metoda „bumeranga“
  7. metoda ignorisanja
  8. metoda vidne podrške. Fundamentalna metoda je direktno obraćanje sagovorniku, kojeg upoznajemo sa činjenicama i podacima koji su osnova naše argumentacije. Važnu ulogu ovde imaju brojčani primeri, koji znaju da budu veoma upečatljivi. Interesantno je to što u određenom momentu niko od prisutnih nije u stanju da opovrgne iznete brojke.

Metoda protivrečenja zasnovana je na protivrečenju argumentaciji sagovornika. Po svojoj suštini ova metoda je odbrambena.

Metoda izvlačenja zaključaka zasniva se na preciznoj argumentaciji, koja postepeno, korak po korak, uz pomoć povremenog izvlačenja zaključaka, dovodi do željenog rezultata.

Metoda poređenja ima isključivo značenje, naročito kada je poređenje brižljivo odabrano, što omogućuje jaču sugestivnost i čvrstinu dokaza.

Metoda da ... ne. Često se dešava da sagovornik iznosi dobro odabrane argumetne, ali oni obuhvataju ili samo prednosti ili samo nedostatke alternativnog predloga. S obzirom na to da se u pregovorima retko događa da sve strane učesnice u pregovorima budu samo za ili samo protiv, nije teško upotrebiti ovu metodu. Ona omogućuje da se saglasimo sa sagovornikom, a da potom upotrebimo tzv. ali.

Metoda „bumeranga“ omogućava korišćenje protivničkog „oružja“ protiv njega samog. Ova metoda nema moć dokazivanja, ali omogućava isključivo dejstvo, ako je primenjujemo dovoljno oštroumno.

Na primer, Demosten, poznati atinski orator i atinski vojskovođa Fokion bili su zakleti politički neprijatelji. Jednom je Demosten rekao Fokionu:“Ako se Atinjani razbesne, obesiće te“. Ovaj mu je odgovorio:“I tebe, tekođe, naravno, čim se urazume“.

Metoda ignorisanja karakteristična je za situacije u kojima ne možemo opovrgnuti argument sagovornika. Možemo ga jedino sa uspehom ingorisati.

Metoda vidne podrške efektna je kako u odnosu sa jednim sabesednikom, tako i u situaciji kada ima više slušalaca. Suština ove metode je u tome što posle argumetnacije sagovornika mi ne protivrečimo, nego naprotiv, priskačemo mu u pomoć iznoseći nove dokaze u korist njegovih argumenata. Zatim sledi kontraudar, narpimer:“Zaboravili ste da potvrdite svoje navode još nekim činjenicama... (nabrajamo ih). No, to vam ne pomaže jer...“, sada slede naši kontraargumenti. Koristeći ovu metodu odajemo utisak da smo mnogo bolje proučili predlog sagovornika nego on sam i došli do zaključka da je on neodrživ.

Važno je napomenuti da primena ove metode zahteva izuzetno dobru i brižljivu pripremu.

Postoje i spekulativne metode argumentacije. Možemo ih čak nazvati lukavstvom ili trikom, i ne treba ih praktikovati, ali ih svakako treba poznavati, kako bismo mogli da prepoznamo ukoliko ih druga strana u pregovorima koristi. Zbog toga ih nećemo zvati metodama, nego tehnikama.

  1. Tehnika preuveličavanja sastoji se u bilo kakvom preuveličavanju činjenica, a takođe i uprevremenom izvlačenju zaključaka.
  2. Tehnika anegdota omogućuje da se oštroumna ili šaljiva primedba izrečena na vreme iskoristi za rušenje brižljivo postavljenje argumentacije.
  3. Tehnika korišćenja autoriteta u suštini je zasnovana na korišćenju citata autoriteta iz određene oblasti. Slušaocima je često dovoljno pominjanje i samo jednog važnog autoriteta.
  4. Tehnika diskreditacije partnera primenjuje se u situaciji kada je nemoguće opovrgnuti argument. Tada se pod sumnju stavlja ličnost sagovornika.
  5. Tehnika izolacije zasniva se na vađenju činjenica iz konteksta. One se stavljaju u drugi kontekst kako bi imale značenje koje je u suprotnosti sa prvobitnim.
  6. Tehnika promene pravca zasniva se na tome što sagovornik ne atakuje na naše argumente, već prelazi na drugu temu, koja po svojoj suštini nema nikakve veze sa predmetom diskusije.
  7. Tehnika dovođenja u zabludu ima za cilj saopštavanje pogrešne informacije. Sagovornik svesno ili nesvesno prelazi na određenu temu, koja lako može prerasti u konflikt.
  8. Tehnika odgađanja ima za cilj produženje diskusije. Sagovornik koristi nebitne informacije, traži objašnjenja kako bi dobio u vremenu i mogao da razmisli.
  9. Tehnika apelacije koristi se da bi se izazvalo sažaljenje. Sagovornik ne razgovara kao poslovni čovek, nego pokušava da izazove sažaljenje. Utičući na naša osećanja on lako navodi vodu na svoju vodenicu.
  10. Tehnika izvrtanja predstavlja neprikriveno izvrtanje onoga što smo mi izgovorili, ili naglašava naše reči. Nije dovoljno samo vladati veštinom metodama argumentovanja, potrebno je vladati i taktikom argumentovanja, koja se stiče sa svakim novim pregovorima. Tehnika argumentovanja je vepština navođenja argumenata logičnim redom, a taktika je izbor psihološki najdelotvornijih od njih.

Ako se radi o dugim pregovorima, ne treba odmah iskoristiti sve argumente. Navodeći argumente ne treba žuriti sa prihvatanjem rešenja.

Koja su osnovna pravila taktike argumentovanja?

  1. Izbor tehnika argumentovanja zavisi od osobenosti sagovornika.
  2. Protivrečenje – važno je izbegavati konfrontaciju. Ukoliko do konfrontacije i dođe, treba je što pre izgladiti, kako bi sledeća pitanja mogli da razmatramo bez konflikata i to na profesionalan način. Ovde postoje nekolike osobenosti: a.kritična pitanja bi trebalo razmatrati ili na samom početku ili na samom kraju faze argumentovanja, b.o naročito delikatnim pitanjima trebalo bi porazgovarati pre početka samih pregovora, kako bi se oči u oči postigli mnogo bolji rezultati, nego u sali za pregovore, c.u isključivo teškim i složenim situacijama korisno je napraviti pauzu, a zatim se ponovo vratiti na isto pitanje.
  3. Dvostrana argumentacija se može primenjivati onda kada se želi ukazati i na prednosti i na mane predloženog rešenja. U nekim slučajevima potrebno je istaći nedostatke, koje bi druga strana u pregovorima mogla saznati iz nekih drugih izvora informisanja. Jednostrana argumentacija može se primenjivati u slučaju kada je druga strana manje obrazovana ili otvoreno izražava pozitivan odnos prema ponuđenom rešenju.
  4. Redosled nabrajanja prednosti i nedostataka – Značajan uticaj na formiranje pozicije pregovarača ima prvobitno izneta informacija. U vreme argumentovanja prvo se nabrajaju prednosti, a potom nedostaci. Obrnuti redosled omogućava drugoj strani da vas prekine pre nego što stignete do prednosti, a tada ćete ga teško ubediti u svoje stavove.
  5. Personifikacija argumentacije – Na početku je neophodno saznati poziciju druge strane u pregovorima, a potom je uključiti u svoju argumentaciju, ili u krajnjoj liniji, ne dopustiti da protivreči vašim argumentima. Priznavši da je u pravu ili podržavajući pregovarača druge strane ne obavezujete ga prema sebi, nego omogućavate da on vašu argumentaciju prihvati sa manjim protivljenjem.
02.11.2012.

Kako prepoznati lažova Autor: dr Vladan Đorđević

Komunikacija predstavlja jednu od bitnih čovekovih funkcija. Ona je odraz čovekove evolucije, ali istovremeno način njegovog prilagođavanja okolini i drugim Ijudima, kao sredstvo koje mu omogućava mesto i ulogu u kontekstu društvenosti njegovog bića. Od dva osnovna oblika komunikacije, verbalne i neverbalne, veći deo je neverbalnog tipa (preko 90% komunikacije licem u lice), a "govor tela" često otkriva mnogo više nego rečima iskazan sadržaj. Imajući ovo u vidu može se pretpostaviti da će se lažov mnogo lakše razotkriti na osnovu nesvesnih neverbalnih poruka koje šalje, nego putem verbalizacije.

Političar ili lažov?

Kako su lju­di često neiskreni jedni prema drugima u raznim prilikama i svakodnevnom životu, prepoznati lažova (osim ako se radi o političaru), nije uvek tako lako. Motivi koji navode ljude da lažu su brojni. Neki lažu da bi se prikazali onakvima kakvi bi želeli da budu (laži su često u skladu sa neostvarenim željama), drugi da bi pribavili neki vid lične koristi, treći pak koriste laž da bi izbegli kritiku ili kaznu zbog nečega što su učinili ili nisu učinili, a okolina je to zahtevala ili je to bila njihova obaveza, itd. Ne postoji univerzalni profil ličnosti koji bi se mogao pripisati lažovu, ali i izvesno da su nezrelost, oskudno razvijena savest, ekstraverzija, manipulativnost i korišćenje drugih da bi se zadovoljile lične potrebe, karakteristike na koje ćemo često naići kod onih koji su skloni laganju.

Pre nego što iznesemo neke smernice, važno je napomenuti da postoji samo nekoliko aspekata govora tela koji imaju svoje značenje nezavisno od konteksta. Dobro laganje ne uključuje samo sto je moguće prirodniji govor, već i uklapanje jezika tela sa izgovorenim rečima. Manja je verovatnoća da će se lažov upustiti u telesni kontakt ili se čak približiti nekome. Njegov govor tela često je kontradiktoran u odnosu na realnost. Motorička ekspresija je kruta, ograničena na pokrete malih amplituda. Pokreti šaka, ruku i nogu, usmereni su ka sopstvenom telu. Na primer, kada pokazuje da je srećan, iznenađen ili tužan    ekspresija će biti ograničena na pokrete usana, za razliku od prirodne koja uključu­je celo lice i telo. Kvantitet ispoljenih emocija, u pogledu pravovremenosti nastajanja, intenziteta i dužine trajanja, odstupa od normale. IspoIjavanje emocija je odloženo, duže traje nego što je to normalno i iznenada se prekida. Takođe je poremećen odnos između verbalne i emocionalne ekspresije, u tom smislu da ne idu istovremeno, već nakon ver­balne dolazi kratak period latencije.

Albert Mehrabian, jedan od istraživača koji su proučavali kako se ljudi ponašaju kada prenose istinite poruke, a kada lažu, našao je  da oni koji lažu manje govore, sporije govore i prave više grešaka u govoru. Lažov će koristiti vaše reči da da odgovor na postavljeno pitanje. Može ponekad izbegavati "laganje" nedajući direktne odgovore, tj. izbegavaće odgovore umesto da opovrgne. Nekada će govoriti u monologu i bez zamenica. Osećaće se relaksiranijim ako se promeni tema razgovora za koju su vezane laži ili će kori­stiti humor i sarkazam da bi izbegao temu.

Pogled govori sve

I pravac pogleda može da otkrije skrivena osećanja ili zadržanu infomaciju. Osoba koja laže će izbega­vati kontakt očima što je moguće više i neće gledati slušaoca u oči dok govori. Ljudi koji izdrže naš pogled manje od jedne trećine vremena provedenog u razgovoru, verovatno kriju od nas neku informaciju. Ovde se izuzimaju vešti lažovi koji mogu jako dugo održati kontakt očima i kontrolisati  izraze lica.

Izrazi lica se najlakše kontrolišu pa prema tome i najteže tumače. Ne postoji specificno ponašanje koje kaže "Ja lažem", a posma-trači radije gledaju lica onih sa kojima komuniciraju nego njihove ruke i noge, čime se vrši neverbalni pritisak na obmanjivača da bolje kontroliše izraze lica ili da poboljša njegovu sposobnost za davanjem lažnih informacija.Takozvani prolazni izrazi lica ili mikro-izrazi, prelete licem za manje od jedne petine sekunde, i njima na primer, može osmeh na trenutak da se zameni tugom ili besom. Mi ih registrujemo samo nesvesno. Ovim možemo da objasnimo zašto ponekad imamo neprijatno osećanje da nas ne voli, iako je vrlo prijatan sa nama. Potisnuti izrazi jesu iskrena osećanja koja počinju da se formiraju sve dok ljudi ne shvate šta se dešava pa ih brzo zamene onim izrazima koje žele da prezentuju drugima. Ovi izrazi se javljaju mnogo češće i duže traju nego mi­kroizrazi, pa ih je lakše uočiti, s tim da ljudi koji vešto lažu obično mno­go paze da im se prava osećanja ne iskradu na ovaj način. Najpouzdaniji u otkrivanju pravih osećanja jesu mišići tela, jer ih je praktično nemo-guće kontrolisati. Na primer, neko namesti osmeh da bi izrazio zadovoljstvo ili radost, a unutrašnji uglovi obrva se dižu i na sredini čela se javljaju bore odajući tugu.

Većina poznatih autora iz oblasti neverbalne komunikacije kao što su Dezmond Moris, Pol Ekman, Alan Piz, smatra da se odavanje češcće de­šava u donjem delu tela. Ljudi koji lažu ili zadržavaju Informaciju vrpoIjiće se u stolicama naslanjajući se prvo na jednu pa na drugu stranu, prekrštaće često noge kao da žele da pobegnu iz situacije. Oni kojima je dosadno a pretvaraju se da su za-interesovani, obično se odaju zgrčenim pozama. Pažnju treba obratiti i na različite radnje samododirivanja kao što su povlačenje usne školjke, trljanje poledjine uha, trljanje ili češkanje zadnjeg dela vrata, pokrivanje usta šakom, prekrštanje ruku na grudima, zatvaranje oka i trlja­nje kapka da bi se izbegao kontakt očima. Alan Piz napominje da muškarci obično snažno trljaju oko gledajući u pod, dok žene nežno masiraju kožu ispod oka i gledaju u vis. Crvenjenje, znojenje, drhtanje glasa, gutanje pljuvačke, igranje olovkom ili naočarama samo su neke od očiglednih aktivnosti na koje treba paziti kod ljudi koji ne govore istinu.

Na kraju valja istaći da je govor tela skoro uvek bolji vodič do istine od reči, da je nezahvalno razmatrati neverbainu komunikaciju nezavisno od konteksta i da prvenstveno treba tražiti nesklad između verbalnih i neverbalnih poruka.
stetoskop.info
25.10.2012.

Vještine za povećenje unutarnjeg lokusa kontrole

Pišu: dr. sc. Dubravka Šimunović, prof. visoke škole, Dodiplomski studij radne terapije, Alena Erceg, fizioterapeutski tehničar, Zdravstveno veleučilište, Zagreb

Svatko je sebe zarobio onim što je jače od njega. Ima samo jedna sloboda, samo jedna uzvišena vlast: gospodariti nad samim sobom.
- sv. Franjo Asiški

Unutarnji lokus kontrole uistinu zahtijeva vještine koje treba dobro upoznati, ali ih i sustavno i marljivo izgrađivati. Naime, u životu se često čuje kako neka osoba nije svoj gospodar. Iza takvih ljudi su neostvarene odluke o prestanku pušenja, zanemarene odluke vjernika o ustrajnom postu, vraćanje starim navikama poput kašnjenja i tako redom. Zato se s pravom možemo upitati imaju li te osobe lokus kontrole.

Lokus kontrole, koliko god se to nama činilo jednostavno, uistinu je vrlo složeno područje koje se sastoji od sljedećih vještina:

  • samouvjerenost - vještina izgradnje samopouzdanja
  • samosvjesnost - vještine poznavanja vlastite ličnosti uključujući znanje o pravima, vrijednostima, stavovima, slabostima i jakim stranama
  • vještine postavljana ostvarivih ciljeva
  • vještine samoprocjenjivanja/samoevaluacije/samonadgledanja (monitoring).

Kako izgraditi samouvjerenost
Brojni oblici ponašanja odražavaju samouvjerenost, poput govora ili govora tijela. Biti siguran znači priznati svoje vrline i mane. Često se agresivan nastup smatra sigurnim nastupom. Međutim, i povučeniji nastup katkad može biti znak sigurnosti.
Reci ono što želiš
Naučite svoje zahtjeve oblikovati razumljivo i ljubazno. Svi vole ljude koji znaju što žele. Važno je da se prethodno uvjerite kako vam ono što zahtijevate zaista i pripada. Krenite postupno i počnite sa socijalnim zahtjevom koji nije alarmantan, te postupno pojačavajte svoj samouvjeren nastup.
Pokaži samouvjereno ponašanje
Oblici ponašanja koji izražavaju samouvjerenost su naprimjer: jasan govor, precizna objašnjenja, izražavanje osobnih potreba, upotreba osobne imenice "ja", otvoreno izražavanje osobnih interesa, opušteno držanje tijela, pogled.
Plan za ohrabrenje
Osmislite osobni plan za ohrabrenje i vježbajte slobodno izražavanje svog mišljenja. Razvijte strategiju samokontrole.
Priznajte svoju nesigurnost
Čovjek se osjeća nesigurno kada treba nešto skriti ili raditi nešto što nije svladao, odnosno uvijek kada osjeća strah. Kada priznate svoje slabosti, naprimjer, time što ćete reći "u to se stvarno ne razumijem" ili "toga se bojim", već djelujete samouvjereno.

Pojam atribucije
Vrijeme u kojem živimo puno je izazova. Neke situacije možemo predvidjeti dok su neke nepredvidljive. U trenucima kada ne nalazimo objašnjenje za događaje često kažemo da je to s nekim razlogom. Svaki događaj, bez obzira na to je li se dogodio nama ili nekome drugom, pokušava se objasniti. Na taj način ljudi pokušavaju uspostaviti kontrolu nad vlastitim životima i okruženjem. Pripisivanje uzroka vlastitom ponašanju i ponašanja drugih, kao i stvarima koje se događaju nama samima i u našem okruženju označava se atribuiranjem.

Definiranje lokusa kontrole
Bez obzira radi li se o unutarnjim ili vanjskim, atribucije čine jedinstvenu dimenziju ličnosti nazvanu lokus kontrole.

Unutarnji lokus kontrole

Postoje ljudi koji vjeruju da je ono što im se u životu događa uglavnom njihova zasluga, tj. rezultat njihova djelovanja. Za njih se smatra da imaju tzv. unutarnji lokus kontrole. Unutarnji osjećaj kontrole donosi odgovornost za vlastite postupke, ali i veći osjećaj osobne slobode i širine životnih izbora. Ljudi s unutrašnjim lokusom kontrole zadovoljniji su od onih s vanjskim.
Pomanjkanje unutarnje kontrole očituje se najgrubljim i najprimitivnijim mogućim oblikom vanjske kontrole - silom. Nađete li se u blizini takve osobe, savjet glasi: pametniji popušta.

Vanjski lokus kontrole
Za one koji sve što im se događa pronalaze uzrok izvan sebe, smatra se da imaju tzv. vanjski lokus kontrole. Vanjska kontrola temelji se na pretpostavci da nismo odgovorni za to kako nam je u životu: jesmo li sretni ili nesretni, uspješni ili neuspješni, optimistični ili depresivni. Gledajući tako, lako je okrivljavati druge ljude, društvenu situaciju, konstelaciju zvijezda, biometeorološku prognozu ili kemiju mozga. To je ono što je lako, a teško je - promijeniti situaciju.
Ako smatramo da je naš život izvan naše kontrole, tada (zbog vlastite neodgovornosti i osjećaja nemoći) gunđamo, kritiziramo, žalimo se, brinemo, prijetimo, okrivljujemo i tako dalje. Projiciramo svoje neraspoloženje i gorčinu prema van. Greška je u drugima, u svijetu, život je takav.

Teorija izbora
Za razliku od općeprihvaćenog uvjerenja velikog broja stručnjaka, koji ponašanje živih bića, pa tako i čovjeka, tumače kao odgovor na vanjske podražaje, teorija izbora tvrdi da je ljudsko ponašanje motivirano iznutra i da je osnovna karakteristika čovjeka nadziranje okoline.
Svako ponašanje je namjensko i, koliko god nam se to činilo neobičnim, uvijek ima smisao za osobu koja ga primjenjuje. Teorija izbora tumači da su ponašanja naš izbor kojim u danom trenutku najbolje zadovoljavamo jednu ili više osnovnih psihičkih potreba.
Čovjek je dakle, slobodno biće koje uvijek odabire svoja ponašanja. Hoćemo li nakon napornoga radnog dana pokazati netrpeljivost prema ukućanima bez velikog razloga ili ćemo pokušati na frustraciju u kući reagirati smireno, naš je odabir.

Upravljanje samim sobom
Upravljati samim sobom sigurno nije lak i jednostavan posao. Svi mi znamo komentirati tuđe ponašanje, tuđe reakcije na neku svakodnevnu životnu situaciji, a zaboravljamo koliko je teško i koliko samokontrole zahtijeva prepoznavanje vlastitih emocija te njihovo kanaliziranje u pravom smjeru.
Kad govorimo o emocijama sve ono što je jako krije u sebi i određene opasnosti. Ipak, treba žaliti inertno srce, "dušu bez strasti". Bolje je imati bogatu i strastvenu dušu, ali je teže vladati takvim bogatstvom.

Svijest, samokontrola
Svaka osoba ima usmjeren i širok vidokrug svijesti. U svojim srdžbama, nestrpljivostima, moralnim padovima čovjek doživljava krizne trenutke u kojima pojedinac ima osjećaj kao da je izgubio kontrolu nad svakodnevnicom i životom. Velika je pomoć ako pojedinac u sebi zadržava (i intenzivira) ideje koje vode ostvarenju onoga što želi. Prepuštanje tugaljivom sanjarenju zasigurno ne pridonosi izgradnji vlastitog lokusa kontrole.
Katkad smo skloni govoriti o vanjskoj, vidljivoj lijenosti, a zanemariti mnogo opasniju, profinjeniju lijenost u fantaziranju i prepuštanju neodređenosti u mislima i osjećajima. Poraditi na vlastitom lokusu kontrole nemoguće je bez jake volje i odluke da uistinu želimo izgraditi sebe. Potreban je nezaustavljivi "hoću!". Odluka mora biti što je moguće, bogatija i složenija. Bitna je i preciznost. Moramo točno odrediti metu, točno ciljati. Ako smo osvijestili da u složenim i teškim situacijama gubimo kontrolu, zapadamo u stanje očaja i strah, odluka o promjeni i kontroli vlastitog ponašanja mora biti jasna i konkretna. Reći da želimo više kontrolirati svoje emocije u konačnici može značiti mnogo i ništa. Ali kad kažemo sami sebi DA - HOĆU! Stvaramo dobre temelje za ostvarenje svoje odluke.

Koji su glavni neprijatelj trajnih odluka?
Obeshrabrujuća životna ili emocionalna situacija čest je razlog da osoba odustane od akcije - odluke za promjenom. Također, zapreka zbog koje pojedinac odgađa početak uređivanja svoga duha može biti i strah pred naporom i borbom. I umjesto da se zatvorimo sami u sebe i u svoj strah pred padovima, mnogo je korisnije "nasrnuti" na pogreške i mane. No unatoč vlastitim slabostima, odluke moramo provoditi bez ikakvog raspravljanja, inače ništa od njih. Ako si pao - diži se, ako si uzmaknuo - jurišaj ponovno, ako si pobijeđen - iznova započni bitku. Naprijed!
U drugom slučaju klonulost duha nastaje postupno, nizom razočaranja i neuspjeha. Svijest se raspada kao hrid pod neprestanim udarima valova. Pod takvim udarima, postoji opasnost da volja, koja drži misli na okupu, popusti i sruši se. Katkad griješimo zbog predrasuda, najviše ipak zbog malodušnosti.
Da bismo zaista upravljali samima sobom, trebamo najprije upravljati svojim mislima. Loše je usmjeravati pozornost na štetne misli. Usmjeriti ih na dobro znači jačati njihov prodor u našu svijest. Mudrost je u tom da se izaberu ideje koje sadrže vrijednost. Stoga treba uspostaviti kontrolu i prema potrebi pružati otpor svemu što nam može štetiti. Otpor je prilika za zaslugu. Bez otpora teško bismo postali svjesni ove ili one vrline.
Čin prati osjećaje. Žalosno, stegnuto, malodušno držanje uspavljuje i (prema potrebi) izaziva slično stanje duše. Naprotiv, čvrst, dostojanstven stav izaziva snagu karaktera i ponosne osjećaje.

Izravna borba protiv nekih osjećaja ili misli učvršćuje upravo taj osjećaj. Zasigurno poznajete osobe koje često govore da žele biti energične i velikodušne. Ono na čemu bi te osobe trebale inzistirati je ponašanje koje ima ta obilježja. Svakodnevno promatranje sebe samoga misli, osjećaja, ideja zahtijeva onoliku točnost s kakvom znanstvenici, istraživači ili arheolozi pristupaju svojim istraživanjima.
Naš život često nam se čini prosječnim zbog slabosti i rastresene volje. Nasuprot tome, ideal daje volji energiju i životu jedinstvo. Činjenica je da neki ljudi, poneseni idealom nikad više ne osjećaju potrebe starih (slabih) navika. Kažu da čovjek bez ideala često ne nalazi razloge za promjenu.

Kako ostvariti ideal?
Ideal koji se temelji na ideji ili idejama za koje će neki reći da su im one životni cilj zahtijeva svakodnevno i stalno ulaganje pojedinca u sebe, čak i kada to uključuje samoodricanje. Tako je i sa lokusom kontrole jer biti sam sebi gospodar (svojim htijenjima, potrebama i željama) golem je napor u koji se isplati ulagati, jer korist nije samo osobna ona je daleko više od toga.

http://www.zdrav-zivot.com.hr/index.php?cat=vjestine_za_povecanje_unutarnjeg_lokusa_kontrole

17.10.2012.

Destruktivni i konstruktivni stilovi komunikacije

Konflikti i neslaganja među ljudima predstavljaju normalnu stvar. Različiti ljudi imaju različite ciljeve, želje i stremljenja i mogu se slučajno ili namerno naći jedni drugima na putu njihovog ostvarenja. U takvim situacijama može doći do konflikata interesa ili konflikta vrednosti.

Kako da postupimo kada smo nezadovoljni nečijim ponašanjem, kada nam nešto ne odgovara, kada se osećamo napadnutim, kada nam nešto smeta u ponašanju nama važnih osoba iz naše okoline? U ovom tesktu opisaću neke destruktivne stilove i neke aspekte konstruktivnog stila komunikacije koji možemo praktikovati u takvim situacijama.

Destruktivni  stilovi komunikacije

Pasivnost – predstavlja neizražavanje osećanja, želja, mišljenja i stavova. Osoba zbog osećanja stida, straha i bespomoćnosti odlaže ili neizražava u potpunosti svoje stavove, osećanja ili želje. Osobe sklone ovom stilu komunikacije su često povučene u društvu (što ne znači da su asocijalne i da ne žele da se druže), sklone da budu “nevidiljive“ u socijalnoj interakciji, govore tiho, gladaju sa strane (izbegavaju kontakt očima) i ne umeju da izraze jasno šta misle i žele. Osobe sklone pasivnosti duboko u sebi veruju da nisu vredne poštovanja i da nemaju prava da izraze svoja mišljenja i želje. Drugi slučaj pasivnosti imamo kada se osobe plaše izražavanja svojih mišljenja, osećanja ili želja jer anticipiraju da će biti odbačene, kažnjene, iskritikovane i javno ismejane. Ovde je reč o osobama koje su bile često kritikovane i odbacivane u primarnoj porodici. Pošto ne izražavaju svoje nezadovoljstvo, osobe sklone pasivnom komunikacijskom stilu, često se ljute na sebe, osećaju se bespomoćno, sklone su osećanjima krivice i manje vrednosti.

Pasivna agresivnost – podrazumeva pasivno, indirektno, manje otvoreno, ponekad i maskirano izražavanje nezadovoljstva i ljutnje. Uglavnom se manifestuje kroz gunđanje, zvocanje, kašnjenje na sastanke, “slučajno zaboravljanje da se nešto uradi“, „neslane šale“, kukanje, crni humor itd. Osobe koje su sklone ovom obrazcu komunikacije se kao i pasivne osobe plaše otvorenog izražavanja nezadovoljstva i ljutnje, plaše se odbacivanja i kritike od strane drugih i prosto ne znaju kako da izraze ljutnju a da ne povrede druge.

Agresivnost – uključuje otvorene napade, bilo verbalne bilo fizičke na nečiju ličnost. Agresivne osobe viču, vređaju, ucenjuju, kritikuju, ponižavaju druge učesnike u komunikaciji. Agresivnost može proizilizati iz sebičnosti, odsusutva empatije i socijalnih veština (što je karakteristika narcističkog, graničnog i antisocijalnog poremećaja ličnosti) ili iz osećaja bespomoćnosti, stida, niskog samopoštovanja (u ovom slučaju agresivnost je odbrambena reakcija).

Arogantni stil – podrazumeva nadmenost, potrebu da se stalno nekome nameće sopstveni stav na “asertivan“ način, verovanje osobe da je on/ona jedino u pravu, da su samo njegovi/njeni stavovi i postupci ispravni i poželjni. Obično se iza ove arogantne fasade krije osećaj odbačenosti, stida, manje vrednosti i neadekavtnosti. Arogantnost ovih osoba predstavlja njihov odbrambeni mehanizam, putem kojeg oni nastoje da održe sopstveni ponos i zaštite se od prodora neprijatnih osećanja stida i odbačenosti. Problem je u tome što ni arogancija kao blaža forma agresivnog komunikacionog stila ni sama agresija nikada ne dovode do poravljanja slike o sebi.

Manipulativnost – predstavlja instrumentalno ponašanje, ponašanje koje ima za cilj ostvarenje neke koristi, pribavljanje neke dobiti za osobu koja manipuliše drugima. Jedan od vidova manipulacije predstavlja pronalaženje i zloupotreba nečije slabosti, tzv. “tastera“ (koji se pritiska kada osoba želi da se osveti ili postigne neki cilj), ili podilaženje ili zadovoljavanje nečijih želja da bi se ostvario sopstveni cilj. Manipulativne osobe svesno manipulišu drugima i u to se ne invenstiraju emocionalno. Njima je bitan samo cilj a ne samodokazivanje kao što je to slučaj kod agresivnih i arogantnih osoba. Manipulativnost je karakteristika psihopatskih, narcističkih i graničnih ličnosti.

Pomeranje agresije – lično nezadovoljstvo, ljutnja i frustracija pomera se i izražava na osobama koje nisu direktno u vezi sa izvorom nezadovoljstva, frustracije ili konflikta koje osoba ima. Po pravilu agresija se izražava na dostupnim, slabijim, osobama koje nisu u stanju da se odbrane ili naude osobi koja ih napada. Jednostavno, oni napadaju one koji se ne mogu odbraniti a to su obično podređeni na poslu, deca, supruga itd. Pomeranje agresije ima samo jedan cilj i jednu funkciju a to je pražnjenje. Problem sa ovom strategijom je u tome što se na ovaj način narušavaju odnosi sa osobama koje su važne (članovima porodice, prijateljima i sl.). Sem trenutnog rasterećenja napetosti nema druge dobiti od ove vrste ponašanje.

Konstruktivan stil komunikacije

Kao što sam naslov sugeriše postoji samo jedan konstruktivan stil komunikacije u poređenju sa mnoštvom destruktivnih stilova. Glavne odlike konstruktivnog stila komunikacije pri izražavanju nezadovoljstva su:

Otvoreno izražavanje nezadovoljstva, svog mišljenja ili stava – podrazumeva direktnost, kažite šta mislite bez okolišanja, apstrakcije ili uvijanja. Budite što konkretniji, precizniji, jasniji i kraći. Neka vaši iskazi budu što razumljiviji drugim učesnicima u komunikaciji. Nastojte da prenesete jasnu poruku drugoj strani.

Konstruktivne kritike – možete kritikovati tuđe ponašanje i postupke, ali nikada tuđu ličnost (to rade agresivne osobe). Konstruktivna kritika podrazumeva da uvek tačno ukažete na ono što vam smeta, da kažete zašto vam to smeta i da predložite neki način rešenja problema ili pitate osobu sa kojom ste u konfliktu šta on/ona misli kako da se taj problem prevaziđe.

Budite uvek spremni da saslušate druge aktere u komunikaciji – da bi ste bili sposobni da uputite konstruktivnu kritiku ili predložite neko rešenje problema nužno je da pažljivo saslušate drugu stranu. Pažljivo slušanje podrazumeva da dok slušate sve vreme nastojite da razumete šta druga strana želi da iskomunicira, koji su mu/joj motivi, namere, očekivanja ili želje. Dakle, nastojte da razumete drugu osobu ali iz perspektive te osobe. To nekada nije uopšte lako, ali vredi se potruditi.

Fleksibilnost – svoja mišljenja, želje a naročito osećanja ne treba izražavati uvek, svuda i pred svima (to rade arogantne i socijalno neinteligentne osobe). To nije ni nužno a posebno nije mudro ni primereno. Zapamtite, vi ne morate uvek izraziti svoj stav, kao što ne morate uvek ni da prećutite. Kada razmišljate o tome da li ćete izraziti svoj stav ili neko osećanje, uvek prethodno dobro odmerite u kom ste društvu, uzmite u obzir kulturni i socijalni kontekst, da li se radi o formalnoj ili neformalnoj situaciji, uzmite u obzir i osećanja i želje druge osobe, razmislite o mogućim posledicama vaših postupaka itd.

Umerenost – nastojte da način i ton izražavanja vaših stavova ne bude agresivan već umeren i tolerantan. Po prinicipu Ja imam prava na svoje mišljenje i Ti imaš prava na svoje, nema mesta takmičenju i nametanju stavova. Izražavanje vaših stavova ne mora nužno uključivati isključivost.

Uvremenjenost – ako želite da izrazite nezadovoljstvo nečim, gledajte da to učinite neposredno nakon događaja koji je provocirao da se osećate nezadovoljno ili frustrirano. Nemojte čekati ili odlagati reagovanje ako za to nemate neki valjan ili situaciono-specifični razlog. Zašto je to važno? Ako budete odlagali vaše reagovanje, kasnije reakcije biće neprimereno intenzivnije jer ćete u međuvremenu razmišljati o nemilom događaju što može uvećati vaš osećaj ljutnje i frustriranosti.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

27.09.2012.

PSIHOLOGIJA OBMANA I MANIPULACIJA doc dr Branislav Mihajlovic

05.11.2011.

Osnovni pojmovi logike

“Zaključivanje je misaoni proces kojim izvodimo jedan sud iz jednog ili više drugih
sudova.” (Petrović, 2001). U logici, sud je na određeni način formulirana misao
koja izražava neko stanje stvari.

Svaki sud se sastoji od dva pojma, subjekta (S) i predikata (P). Ovisno o tome da li se sudom nešto tvrdi ili niječe razlikujemo
afirmativne i negativne sudove. Osim navedene podjele po kvalitetu, postoji i podjela po kvantitetu koja nam govori za koliki opseg pojma subjekta neki sud vrijedi, prema kojoj sudove dijelimo na univerzalne i partikularne.

Budući da sve sudove možemo istovremeno podijeliti i po jednom i po drugom kriteriju, najčešće se koristi
kombinirana podjela.
Prema njoj, razlikujemo četiri osnovne vrste sudova koje možemo prikazati u općem obliku služeći se simbolima S i P:

1. univerzalno-afirmativni sudovi – “Svi S su P”
2. partikularno-afirmativni – “Neki S su P”
3. univerzalno-negativni – “Nijedan S nije P”
4. partikularno-negativni – “Neki S nisu P”.
Sud također može vrijediti samo za jedan određeni predmet, pa se takvi sudovi stoga
nazivaju singularni, a imaju opći oblik “S je P” i “S nije P”.

Svi opisani sudovi pripadaju u skupinu kategoričkih sudova, jer u njima “povezanost subjekta i predikata
nije ničim uvjetovana.”

Sudovi od kojih u zaključivanju polazimo nazivaju se premisama, a sud koji se iz njih
izvodi konkluzijom. “Zaključak u kojem konkluzija slijedi iz premisa nazivamo
valjanim.”

Valjanim zaključivanjem možemo doći do istinite, ali i do neistinite konkluzije. Primjerice, iz premisa “Svi ljudi su besmrtni. Svi Japanci su ljudi.” nužno slijedi konkluzija “Svi Japanci su besmrtni”. Bez obzira što konkluzija
nije istinita, jer u svijetu u kojem mi živimo, svi Japanci i svi ljudi su smrtni, zaključak je valjan. Zadaća logike nije da utvrdi da li su premise od kojih polazimo istinite ili nisu, već nam ona govori o uvjetima formalnog očuvanja istine.

Tako “ako polazimo od istine, nikad dosljednim zaključivanjem nećemo doći do neistine, nego samo opet do istine.”
Gotovo sva istraživanja su se usmjerila na proučavanje deduktivnog zaključivanja, dok je zanemarivo mali broj istraživanja induktivnog zaključivanja.

DEDUKTIVNO I INDUKTIVNO ZAKLJUČIVANJE
Osnovna razlika između ova dva oblika zaključivanja je u vrsti logičke veze koja
postoji između premisa i konkluzije (Barker, 1989). Kod deduktivnog zaključivanja
konkluzija nužno slijedi iz premisa jer zaključujemo s općeg na posebno, te mnogi
zamjeraju dedukciji da ona ne donosi ništa novo, jer je konkluzija već sadržana u
premisama. Primjerice, iz premisa “Sva nadarena djeca su kreativna. Ana je nadareno
dijete.” nužno slijedi da je Ana kreativno dijete. Međutim, da bi u našem zaključivanju
mogli krenuti od općeg pravila da su sva nadarena djeca kreativna, nužno smo morali
promotriti svu nadarenu djecu, a čineći to vidjeli smo i Anu i utvrdili smo da je i ona
kreativna. Iako se iz navedenog na prvi pogled može činiti da je dedukcija bezvrijedna,
ipak nije tako. Primjerice, u svim znanostima istraživači se služe dedukcijom, pri čemu povezivanjem različitih općih zakona (“premisa”) objašnjavaju katkad na prvi pogled
zbunjujuće rezultate svojih mjerenja.
Za razliku od deduktivnog zaključivanja, kod induktivnog zaključivanja se u konkluziji
“izvodi više nego što nužno slijedi iz premisa.” Na primjer,
nakon što smo upoznali nekoliko ljudi koji se bave jogom i utvrdili da su oni ujedno i
vegetarijanci, mogli bi zaključiti da su svi ljudi koji se bave jogom vegetarijanci...

http://darhiv.ffzg.hr/17/1/ZinkaBikic.pdf

 

05.11.2011.

Psihološki testovi

Neki ljudi su veoma zainteresovani za psihološke testove i psihološko testiranje. Najveće interesovanje postoji za tzv. testove ličnosti i testove inteligencije (testove sposobnosti ili popularno IQ testove). U ovom tekstu pokušaću ukratko da objasnim šta psihološki testovi jesu a šta nisu.

Psihološki testovi ličnosti sastoji se od niza pisanih iskaza (ajtema, stavki ili čestica) u vezi kojih ispitanik (onaj koji popunjava test) daje odgovore. Ispitanik upoređuje svoje ponašanje ili osobine sa onima koje su opisane u stavkama testa i daje svoju procenu na nekoj ponuđenoj skali procene (najčešće na petostepenoj skali procene koja sadrži ponuđene odgovore od potpuno se ne slažem do potpuno se slažem). Dakle, ispitanik pročita neku stavku, razmisli koliko se ponašanje ili osobina u toj stavci odnosi na njega/nju i onda zaokruži neku brojčanu vrednost na ponuđenoj skali. To je slučaj kod testova ličnosti i skala stavova. Kod testova sposobnosti ispitanik rešava neke zadatke i upisuje svoj odgovor na predviđeno mesto ili zaokružuje neki od ponuđenih odogovora na listu za odgovore. Kod testova ličnosti nema tačnih i pogrešnih odgovora (jer se radi o samoproceni ponašanja) dok kod testova sposobnosti za svaki zadatak postoji samo jedan tačan odgovor.

Pri obradi testa psiholog zbraja te brojčane vrednosti i dobija tzv. sirove skorove, zatim te sirove skorove pretvara u standardizovane skorove koji mu omogućavaju da skorove određenog ispitanika (postignuće ispitanika, pojedinca) uporedi sa skorovima grupe na kojoj je test standardizovan.

Šta je to standardizacija testa? To je ključno svojstvo koje razlikuje psihološke testove od onoga što psihološki testovi nisu. Nije dovoljno da imate neki skup pitanja ili zadataka pa da to nazivate testom (bilo da je reč o psihološkom testu ili testu znanja). Izrada nekog psihološkog testa je složen, dugačak i skup proces. Taj proces se sastoji od nekoliko faza. Psiholozi prvo odrede šta je predmet merenja testa ili neke skale.

Neka skala ili test može meriti samo jednu crtu ličnosti ili dimenziju sposobnosti (na primer: anksioznost) ili može meriti više dimenzije (na primer jedan test ličnosti meri velikih pet dimezije ličnosti: neuroticizam, ekstraverzija, otvorenost, saradljivost, i savesnost. Za osobinu ili sposobnost koju želimo da merimo obično postoje neke teorijske pretpostavke koje govore o prirodi, uzrocima i razvoju te osobine ili sposobnosti. Na osnovu teorijskih i empirijskih saznanja psiholozi prave liste indikatora koji reprezentuju datu osobinu ili sposobnost. Zatim od tih indikatora prave specifične ajteme ili zadatke testa.
Na primer: ako želimo da konstruišemo test anksioznosti, prvo se na osnovu teorijskih, empirijiskih i kliničkih znanja napravi lista indikatora koja govori o tome kako se sve anksioznost manifestuje a onda se od tih indikatora prave ajtemi, na primer: Često se osećam napeto. Kada psiholozi sakupe niz ajtema, onda sprovode pilotsko, probno istraživanje na nekom prigodnom (lako dostupnom) uzorku ljudi. Kada se prikupe podaci na ovom prigodnom uzorku vrši se statistička obrada podataka koja treba da ukaže koji su ajtemi dobri a koji ne. Dobri ajtemi su oni koji zaista mere ono što pretpostavljamo da mere, koji dobro razlikuju pojedinice i koji imaju još neke druge dobre metrijske karakteristike (objektivnost, pouzdanost, valjanost, homogenost). Nakon ove analize zadržavaju se samo ajtemi koji zadovoljavaju osnovne psihometrijske karakteristike. Nakon toga sledi zadavanje tog prečišćenog skupa ajtema na velikom, reprezentativnom uzorku ispitanika (uzorku koji treba da na adekvatan i sveobuhvatan način pretstavlja populaciju ljudi kojima je test namenjen). Na osnovu rezultata na reprezentativnom uzorku ispitanika prave se norme testa. Norme se odnose na distribucije rezultata ispitanika u toj grupi na kojoj je test zadat (standardizovan). Ti rezultati služe kao osnov za kasnija poređenja sa rezultatima nekog ispitanika koji je testiran.

Dakle, to što je neko uradio na primer 12 od 20 zadataka na nekom testu sposobnosti ne govori ništa o postignuću te osobe. Rezultat osobe na ovom zamišljenom testu dobija smisao tek kada se uporedi sa postignućem grupe na kojoj je taj test standardizovan. Tada možemo reći da osoba koja je uradila na primer 12 zadataka tačno ima postignuće koje je bolje od recimo 65% ljudi iz grupe na kojoj je test standardizovan.

Kao što smo videli izrada nekog psihološkog testa je dugačak, komplikovan i pre svega skup proces. Neki skup ajtema ili zadataka može se nazivati psihološkim mernim instrumentom ili popularno testom, samo ako su ga konstruisali obučeni psiholozi, ako taj test zadovoljava sve metrijske karakteristike koje se utvrđuju određenim statističkim postupcima i ako je test standardizovan na reprezentativnom uzorku ljudi isključivo u populaciji u kojoj će taj test biti primenjivan.

Psihološke testove mogu zadavati, ocenjivati i interpretirati isključivo diplomirani psiholozi i to ne svi, već samo oni koji su prošli adekvatnu obuku za primenu i interpretaciju određenih testova. Pravi psihološki testovi mogu se kupiti isključivo u Društvu psihologa Srbije i mogu ih kupiti samo psiholozi. Kao što lekove mogu prepisivati samo lekari jer su za to obučeni i školovani, psihološke testove mogu zadavati i interpretirati samo obučeni diplomirani psiholozi.

Psiholozi testove primenjuju u različitim situacijama: u psihodijagnostičke svrhe u bolnicama i medicinskim ustanovama, u selekciji za posao, u službama za upravljanje ljudskim resursima, u školama itd.

Dakle, testovi koji se nude na Internetu nisu psihološki testovi. To su samo skupovi zadataka ili ajtema koji nisu standardizovani, za njih nisu utvrđene neophodne metrijske karakteristike ili su ti “testovi“ standardizovani na populacijama ljudi iz drugih zemalja (Najčešće SAD-a). Testovi koji su standardizovani u drugim zemljama ne mogu biti primenjivani u našoj zemlji, dok se ne standardizuju na uzorku naših ljudi.

Još jedan razlog zašto testovi koji se nude na Interneru nisu psihološki testovi jeste način interpretacije testa. Svaki rezultat na nekom testu zahteva psihološku interpretaciju, jer sam sirovi skor nekog ispitanika ne znači ništa. Psihološko značenje nekog rezultata na testu mogu davati samo psiholozi. Zašto? Zato što samo psiholozi poznaju teorijske osnove koje su u osnovi nekog testa odnosno onoga što test meri. Jedan te isti psihološki termin može imati sasvim drugačije značenje u različitim psihološkim teorijama a samim tim povlači za sobom i drugačiju psihološku interpretaciju. Na primer psihološki termin Ekstravezija ima sasvim drugačije značenje u Ajzenkovoj teoriji ličnosti a sasvim drugačije u Jungovoj. Pored znanja specifičnih psiholoških teorija koje su osnovi nekog testa, psiholozi moraju imati i šira teorijska i statističko-metodološka znanja da bi mogli da na pravi način tumače postignuća i rezultate pojedinaca i grupa na nekom psihološkom testu.

Na Internetu postoje brojni web sajtovi na kojima pojedinici svesno obmanjuju ljude nudeći lažne psihološke testove. Ti ljudi nisu psiholozi i ne znaju pravo značenje i način upotrebe testova. Oni samo znaju da su ljudi zainteresovani za popunjavanje testova i to koriste radi lične dobiti. Međutim rezultati takvog “testiranja“ nemaju nikakav psihološki značaj. Popunjavanje ovakvih testova može biti zabavno i zanimljivo kao i čitanje dnevnog horoskopa, ali to ne znači da rezultate takvog testiranja treba shvatati ozbiljno.

Vladimir Mišić
dipl. psiholog
www.vaspsiholog.com

05.11.2011.

Tipovi temperamenta

Iako danas postoji više tipologija temperamenta ona, koja razlikuje četiri tipa temperamenta (koleričan, sangviničan, flegmatičan i melanholičan) je najpoznatija i najčešće korišćena. Ova tipologija je razvijena u antičkih Grka i temelji se na verovanju da se u prirodi sve sastoji od četiri elementa (vazduha, zemlje, vatre i vode) i da zakoni makrokosmosa vrede i za mikrokosmos. Ova tipologija, nastala pre više od 2000 godina, je preuzeta, naučno razvijena, uobličena i verifikovana od strane moderne psihologije, a grčki nazivi se i danas koriste za označavanje četiri odgovarajuća tipa temperamenta.

Kolerični tip

Kolerici su osobe naglih i snažnih reakcija koje se lako uzbudjuju i čije su emocije visokog intenziteta i to ne samo, kako se obično misli, emocija besa, nego i drugih osećanja kao sto su sreća (kolerik će se uvek radovati intenzivnije od drugih), tuga i dr. Kolerici, veoma često, emocionalno neadekvatno reaguju - dramatizuju stvari, spremni su na prepirku zbog sitnica, na tuču zbog stvari koje to ne zaslužuju, plaču zbog dogadjaja koji i nisu toliko tužni, euforično se raduju. Navedeno neadekvatno, preterano emocionalno reagovanje kolerika, koje je nesrazmerno u odnosu na intenzitet emocionalnog nadražaja čijem su uticaju bili izloženi, je i osnovno obeležje ovog tipa temperamenta.

Kolerici se najčešće opisuju kao vrlo aktivne, pokretljive, radoznale osobe sa viškom energije za različite stvari (pokretljivost se odnosi kako na mentalnu, tako i na fizičku pokretljivost), kao osobe koje vole takmičenja i svakovrsna dokazivanja i rado prihvataju izvršenje i najzahtevnijih zadataka u nekoj operaciji.

Koleričnom temperamentu odgovara atletski tip fizičke gradje, pa su, shodno tome, kolerici veoma često fizički razvijene i spremne osobe. Bez obzira na trenutno stanje fizičke kondicije uvek poseduje rezervu fizičke snage koja je u stalnoj pripravnosti da bude upotrebljena. Često, čak i kada ne izgledaju kao atlete umeju da iznenade svojom snagom i spretnim reagovanjem.


Sangvinični tip

Iz literature o sangviničnom temperamentu možemo saznati da ga karakterišu relativno brze emocionalne reakcije na, po pravilu, ne posebno snažne i trajne emocije. Naravno, pridev "ne posebno snažne" (slabije) emocije u ovom slučaju se odnosi na poredjenje sa emocionalnim reakcijama kolerika i melanholika. U poredjenju sa kolerikom, na primer, sangvinik je manje osetljiv i reaguje podjednako brzo, a u poredjenju sa melanholikom sangvinik je takodje manje osetljiv i još izrazitije brži u reakciji.

Sangviničan temperament karakterišu emocionalne reakcije koje su srazmerne, adekvatne emocionalnim nadražajima. Na snažne emocionalne nadražaje sangvinici reaguju snažnije, slabiji nadražaji kod njih proizvode slabije emocionalne reakcije. Ova adekvatnost u emocionalnom reagovanju pruža mogucnost za to da se reakcije sangvinika mogu predvideti jer su, kao što je rečeno, uvek srazmerne emocionalnim stimulansima. Predvidivost u emocionalnom reagovanju sangvinični temperament čini poželjnim i prijatnim.

O sangvinicima se često može pročitati da su skloni čestim promenama raspoloženja što je tačno, ali nedovoljno precizno. Naime, sangvinici lako menjaju raspoloženje kada za to postoje odgovarajući razlozi (uslovi). Ako razloga za promenu raspoloženja nema, njihovo raspoloženje će biti manje-više nepromenjeno i u toku dužeg vremenskog perioda. Konstatacija da "lako menjaju raspoloženje" se u slučaju sangvinika odnosi ponajviše na poredjenje sa flegmaticima i melanholicima. U poredjenju sa njima sangvinici, zaista, lakše i češće menjaju svoje raspoloženje. Sangvinici su, dakle, dobro i loše raspoloženi uvek sa razlogom, a kvalitet njihovog raspoloženja je uvek adekvatan objektivnim okolnostima kojima su izloženi.

Sangvinici su, po pravilu, prijatne i ležerne osobe, pristupačne i otvorene za sugestije i dobronamerne kritike, realistični, racionalni, umereno optimistični ili umereno pesimistični. Najčešće su aktivni i govorljivi.


Flegmatični tip

Emocionalne reakcije osoba sa flegmatičnim temperamentom su retke, spore i slabe, i to u odnosu na sve ostale tipove temperamenta. Flegmatici su slabo osetljive osobe koje svoje emocije teško ispoljavaju i u očima drugih uvek ostavljaju utisak neemotivnih ili nezainteresovanih, odsutnih ljudi. Flegmatični temperament je, moglo bi se reči, suprotan koleričnom. Kolerici su osetljivi i brzi u reakcijama, flegmatici su slabo osetljivi i spori. Flegmatici su mirne, pasivne, slabo pokretljive osobe.

Kao i u slučaju sangvinika i kod flegmatika je moguće predvideti emocionalno reagovanje i ponašanje ličnosti koje je time uslovljeno. Kada je predvidljivost flegmatika u pitanju postoji, medjutim, i jedan interesantan paradoks. Naime, dok su za jedan broj ljudi flegmatici vrlo prijatne osobe, za druge su izuzetno iritirajući.

O flegmaticima se može pročitati da su skloni hedonizmu, robovanju sopstvenim fantazijama i željama i da su, uopšte uzev, slabe ličnosti.

Neke od nepoželjnih pratećih osobina ovog tipa temperamenta mogu biti odsustvo motivacije i inicijative, svakovrsna pasivnost i nedostatak želje za kompeticijom.


Melanholični tip

Melanholici su osobe sa intenzivnim i dugotrajnim osećanjima koja, suprotno od onoga sto bi se moglo očekivati, retko dovode do emocionalnog reagovanja. U tom smislu, melanholični tip temperamenta je, uslovno rečeno, suprotan sangviničnom. Dok sangvinici, uopšteno rečeno, brzo reaguju iako imaju emocije nižeg intenziteta, melanholici reaguju vrlo sporo iako imaju vrlo intenzivne emocije.

Melanholici su, očigledno, osobe okrenute sopstvenim predstavama o sebi, pa se, u tom smislu, za njih često kaže da kada reaguju, reaguju na ono što je usmereno ka sopstvenoj ličnosti. Zbog neprijatnih osećanja tuge i stalne zabrinutosti, koja kod melanholika preovladavaju, često nisu omiljene osobe u društvu.
Još se opisuju i kao rigidne, izrazitije pesimistične, vrlo oprezne, sumnjičave i često nedruštvene i vrlo tihe osobe.
www.hendidrustvo.info


Noviji postovi | Stariji postovi

Psiholog iz krompirišta
<< 12/2014 >>
nedponutosricetpetsub
010203040506
07080910111213
14151617181920
21222324252627
28293031